Povratak otpisanih na svetsku scenu

Paradigma cele situacije u kojoj se nalazimo je što smo uglavnom nesvesni da nacionalnom svešću, emotivnom zrelošću, kao i stepenom političke inteligencije kasnimo za svetom i više no što je to slučaj i u tehnološkom smislu. Zarobljeni u sopstvenoj mitologiji, demagogiji i samoizolaciji nismo se odmakli daleko od vremena Prleta i Tihog, koji potpomognuti svojim debelim partnerom Pajom tamane švabe i domaće izdajnike. No, kako za vreme drugog svetskog rata u Beogradu, po zvaničnim podacima, pokret otpora nije eliminisao ni jednog jedinog vojnika Wehrmacht-a, teško mi je da se otmem utisku da su nas šaljivi Prle, intelektualni Tihi i namazani debeljko o prošlosti i svojim dometima malo lagali.

Koliko su nam uznapredovali ovi današnji junaci sa svojim besedama o sadasnjosti i budućnosti procenite sami. Na prvu loptu, osim što su ubacili i prvoslavnu notu u svoj populistički scenario, te brane eto i Kosovo, Prle priznao da voli rakije, a Tihi umesto Karla Marksa citira Maksa Vebera, retorika kao i stav prema (ostalim) Nemcima se nisu mnogo promenili.

Da li smo odrastajući na lažljivim junacima, morali da biramo i takve naslednike ili su nas naši lični pogrešni izbori sa pravom stavili u sam vrh tabele ‘Otpisanih’ u Evropskim i svetskim tokovima, iako mnogi to ovde vole patetično nazivati `Odbačenih`?!

Kako sam siguran da negde postoji neka `španska serija` i sa ovim nazivom, a svakako i milioni filmova sa ratno-pucačko-šunjajućim tematikama, što sve dodatno pojačava problem opredeljivanja Srbije i pronalaženje kakvog - takvog izlaska iz ove krize identiteta u kojoj se nalazi reklo bi se još od smrti Dušana Silnog, ostaje mi samo da se nadam da ćemo prestati da tražimo neke nove gusle na ekranu ili bioskopskom platnu i da se manemo prokletstava i teorija zavere, i pomirimo se bar na neko vreme sa ulogom Nejakog, te se iskreno pozabavimo svojom suštinom i počnemo da sanjamo neke malo realnije snove.

Po mom dubokom uverenju ratova i ratovanja, bar onakvog kakao su ga Prle i Tihi videli, više biti neće. Nadati se nekom novom ‘Povratku otpisanih’, u vidu neke postnuklearne verzije Mad Srb Maxa, u najmanju ruku deluje sramno i svakako ne mnogo optimistično, bar ne za one kojima `Ubi, zakolji…` nije omiljena muzička podloga!! Savremeni trendovi u ratovima za svetsku dominaciju, koji su punom jeku, diktiraju nova pravila i vode se samo uz blagi prizvuk zveckanja oružja, koje služi čisto da bi se smirili oni problematični, retro ‘Ponosni ratnici’ poput nas ‘Otpisanih’. Bitke se vode po kabinetima, za okruglim stolovima, a nacije se osvajaju sa sposobnim pregovaračima, malim mitom, velikim kamatama i moćnim PR-ovima.

A, gde je tu Srbija na tabeli Novog svetskog poretka?! Trenutno, na dnu dna, zabetonirana u zoni ispadanja, a u budućnosti, teško je prognozirati sa nekom prevelikom dozom optimizma. Naročito kada imate ekipu koja uvek ide na pobedu, a istovremeno obožava da zabija autogolove. Ekipu koju starci iz olinjalih fotelja konstantno podmladjuju pred svaki turnir, a mladi vole da izrazavaju svoje neslaganje zbog sedenja na klupi, tako sto ih iseckaju i bace sa terase. Ili upotrebe snajper, sve jedno, kreativan smo narod…

Kreativnosti i namazanosti nam svakako ne fali, inače ne znam kako bi preživeli do sad, ali mudrosti da shvatimo da nam je taktika pogresna, sigurno da. Dosta više Carevanja, Srbije do Tokija, Masonerija, Pokreta nesvrstanih… a još uvek nam se ni seksualna revolucija nije dogodila? Imamo Noleta Silnog i to bi trebalo da bude dovoljno jednoj ovako maloj zemlji da zadovolji svoje imperijalističke tendencije. Učimo od njega lekcije o dominaciji, dok čistimo djubreta prvo iz svojih dvorista, iz svojih podruma. Pobedimo sebe, pa možda i nekad zaslužimo da snevamo da postanemo neki lideri na Balkanu, za promenu u pozitivnom smislu.

No, za sada uz ‘Bolji život’ i obnavljanje gradiva epske poezije, ostaje nam samo da se nadamo da će Srbija konačno pogledati malo dalje od svojih stopala, i okrenuti pravom ‘Porodičnom blagu’ - budućnosti svoje dece i konačno početi da ŽIVI ŽIVOT, jer smo ga odavno zamenili za `Sivi dom`, povremeno bučno busanje u grudi i konstantno tiho životarenje, (ukoliko se ovo vegetiranje i tako može nazvati). Glavu gore, naoružani Verom, Znanjem, Istinom i Ljubavlju, za početak malim koracima, pa ko zna možda nekad i protrčimo..